ŠTA JE GORE: Verovanje u laž i neverovanje u istinu?

Bilo da verujemo u laž ili ne verujemo u istinu, na prvi pogled se čini da smo podjednako na gubitku. Međutim, da li je to zaista tako? I koga je lakše slagati: lakovernu ili sumnjičavu osobu?

Ono što je na početku važno istaći jeste da ne postoji siguran znak laganja, ni kada se radi o promenama u aktivnostima autonomnog nervnog sistema ni kada se radi o bihevioralnim pokazateljima. Postoje samo znaci koji ukazuju da pokazane emocije nisu u skladu sa postupcima. Kada nam govor tela nije usklađen sa onim što izgovaramo, ljudi će poverovati govoru našeg tela. Na primer, otvaramo poklon koji nam se nije dopao i to se odmah videlo na našem licu. Zašto? Zato što nam je lakše izgovoriti laž nego kontrolisati gestikulaciju i pokrete. Nakon kiselog izraza lica, izgovaramo: „Baš je lep“. Ljudi će poverovati našoj reakciji  i i zrazu lica, a ne našim rečima. Lice bolje otkriva laž od reči jer je lice direktno povezno sa delovima mozga koji su uključeni u stvaranje emocija, a reči nisu.

Neki ljudi uopšte ne prave greške dok lažu. To su ljudi koji koriste tehniku Stanislavskog. Ovu tehniku najčešće koriste glumci da tačno pokažu emociju na primer tuge tako što će se setiti nekog tužnog događaja iz života. Na taj način glumac ponovo proživljava tu emociju. Tada se javljaju pokreti lica koje ne bi mogli izvesti da su se voljno trudili da pokažu emociju na licu.

Međutim, odsustvo znaka prevare nije dokaz istinitosti. Kao što i prisustvo znaka prevare nije dokaz laži. Da bi se smanjile greške verovanja u laži, važno je da se ponašanje osobe koja je pod sumnom dobro poznaje. Rizik obmane postoji  tokom prvih susreta, dok se osobe još dobro ne poznaju i kada ne postoji osnova za poređenje niti prilike da se primete promene u ponašanju. Da bi se stvorio prostor za otkrivanje prevare tokom prvog susreta, osobi se može postaviti nekoliko pitanja koja nisu stresna da bi se videlo ponašanje i  uporedilo sa ponašanjem prilikom postavljanja stresnih pitanja. Sa druge strane, da bismo smanjili greške neverovanja u istinu, moramo znati da postoji iskrena osoba koja pokazuje emocionalno uzbuđenje i stres jer misli da joj se neće verovati, a ne zato što nešto laže.

Možemo zaključiti da ako smo lakoverni bićemo skloni greškama „verovanja u laž“, a ako smo sumnjičavi bićemo skloni greškama „neverovanja u istinu“. U prvom slučaju postoji rizik da nas pogrešne osobe prevare, a u drugom da pogrešne osobe optužimo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *